Metle se rađaju kao starice.
Čim dođu na svet, imaju da šapnu
Nešto mudro i za opšte dobro.
Epski tihuju u svojim ćoškovima
Gde se svetlost odmara od velikih dela –
Ta patrijarhalna svetlost domova
Zanavek izgubljenih u epohama.
Ne drže previše do naboja značenja
I često prihvataju druge uloge, katkada
I sporedne; kao one davne jeseni
Kad smo se brat i ja pred kućom
Igrali grčkih mitova.
Metla beše Haronovo veslo,
A brat lađar što prevozi u donji svet,
Po znanja o budućnosti koja me čeka posle
Dugog potucanja po morima strašnim.
Krezuba komšinica gledala je preko
Ograde, pomalo zbunjena, ali spremna
Da dojavi našim roditeljima
Kako im se sinovi igraju smrti i pakla.
Umesto na travnjak, lišće je padalo
Na vodu mračnu i bez odraza,
Kao i na mučne dane što će ubrzo doći
U zapaljenoj zemlji koje više nema.
Od svega, naposletku, u sećanju ostaje samo
Metla, gurnuta u ćošak posle igre,
Bleda naslednica skrajnuta u manastir,
Gde sveci trguju ribljom tišinom
U časovima božanskog praznoslovlja.