Kolači
Završavala se popularna emisija Želite li da postanete milioner i trpezarija se polako praznila. Ostalo je tek desetak njih koji su dremali na stolicama.
– Šefe – reče naglo Buli – je l’ ostalo još štogod od večere?
Zavirio sam u frižider, sem cvekle i valdorf salate koju niko ne jede, slabo šta je ostalo za jelo. U donjoj fioci, međutim, u čvrsto zavezanoj kesi, krila se kartonska kutija, a u njoj čoko-kocke.
– Ostala je samo cvekla i valdorf salata – rekao sam – Ali… – utišao sam glas – nešto sam našao. Iznenađenje!
Svi su radoznalo istegli vratove.
– Kolači! Čokoladni!
Mutne oči su zasijale, ozareni pogledi rasvetlili su celu trpezariju. Otvorio sam kutiju i položio je na pocinkovani metalni pult.
– Ko je za?
Nagnuli su se napred, još uvek bojažljivo, još uvek ne verujući u srećan splet okolnosti. Kolači? I to čokoladni? U ovo doba? Kako je moguće da ih niko nije pojeo? Nastao je tajac, i tu svečanu tišinu nije više narušavalo ničije hrkanje i nakašljavanje.
A onda su se, jedan po jedan, tiho, umilno, stidljivo prijavljivali: “Ja sam.. za… I ja bih… Rado… Svakako…”
Buli je prvi ustao, taj se od početka držao uspravno, dostojanstveno. Pa da nije bilo njega, ne bi ni znali za taj neočekivani izdašni dobitak. Približio se pultu i pružio ruku. Ali se onda pokolebao. Možda ne treba preterivati, jer je to pre nagrada nego iznenađenje, a nagradu treba zaslužiti, po nagradu se ne gura i nagrada se ne traži.
Njegovo neobrijano lice razvuklo se u bespomoćan osmeh. “Molim lepo”, rekao je.
Za njim je krenuo Degranj, najpre smelim korakom, kao Buli, ali se već na pola puta zgrčio, sve više se smanjivao, i kad mu je ruka već posezala za kolačem, bio je visine petogodišnjeg dečaka koji se propinje na prste kako bi dohvatio kutiju.
I ostali su se priključili. Neobrijani, prljavi, raščupani, vukli su se pogrbljeni pod teretom realnosti, koju je iznenada obasjao zrak sunčeve svetlosti. Vauters, Muluđi, Tjomkin, Besari, Tanj, Pozner, Harkim, Bridel. Hodali su zagledani u plafon, bacali su pogled na sve strane, blenuli u noge. Oprezno su koračali, da ne bi dizali buku, a ruke su držali za leđima ili u džepovima. Mnogi su se, kao Degranj, smanjivali u svojim očima. Zatim su odmicali. Svako je u ruci držao čokoladni kolač čija se glazura caklika. Niko ga nije ni gricnuo, ni liznuo. Odgađali su magiju tog trenutka za samovanje u svom boksu, da bi tek tamo zasladili svoj poslednji časak pred san. Kolača je bilo dovoljno tačno za svih deset prisutnih u trpezariji. Ali neko je nešto čuo, neko je primetio i posumnjao. U ponoć je pokucao stidljivo na vrata kancelarije. To je bio Monterano, veliki, crni kavgadžija, kakvih je malo.
– Čuj… – rekao je tihim, molećivim glasom – želim samo da upitam…Vidi… Je l’ ima još tih kolača?
prevela je Isidora Pavlović
Lekar
Ušao je u kancelariju brzim korakom, klimnuvši glavom u znak pozdrava. Čvrsto mi je stisnuo ruku, privukao fotelju, seo i prekrstio noge.
– Doktor Brajdel – predstavio se.
Lice mu je bilo glatko obrijano, a proseda kosa na slepoočnicama je bila uredno začešljana unazad. Na nosu su mu bile okrugle naočare sa srebrnim okvirima. Bio je dobro obučen: sako od engleskog tvida, čista, ispeglana košulja bez dlačica na manžetnama i kragni, italijanske cipele od jelenske kože. Sive oči su posmatrale pažljivo, ispitivački.
– Ja sam lekar – naglasio je. – Dodeljeno mi je da se bavim težim slučajevima, ljudima koji odbijaju lečenje na uobičajen način. Zajedno sa profesorom Spinetijem – sigurno ste čuli za profesora Spinetija, šefa odeljenja za neuropatologiju u bolnici Pompidu? – razvio sam projekat terapije koja pretpostavlja bliskost u pristupu pacijentu. Upravo ga uvodimo u praksu . Mogu li da telefoniram?
– Izvolite.
Namrštio se, uzeo slušalicu, okrenuo broj. Zatim se povukao unazad, razvlačeći gajtan od telefona.
– Lorens? Doktor Brajdel ovde. Mogu li da govorim sa doktorom Harvijem? Hvala, sačekaću.
Kratko mi se osmehnuo, zazviždao nekoliko taktova iz Viljema Tela, prstima udarajući ritam po butini. Ponovo se uozbiljio.
– Klod? Ja sam.
– …
– Nažalost, ništa se nije moglo učiniti. Dali smo veliku dozu tetraciklina, ali je bilo prekasno. Unutrašnje krvarenje.
– …
– Da, umro je na stolu. Možeš li obavestiti njegovog brata? Ja sam danas na terenu. To je sve za sada, vidimo se sutra kod Stiva.
Pogledao me je.
– O čemu smo ono razgovarali? A da, o tome da moja misija podrazumeva anonimnost, stapanje sa gomilom. Dakle, unesite bilo koje zanimanje u datoteku. Možda… poreski inspektor. To neće biti problem?
– Ne, nismo u policiji.
– To je sjajno. Provešću ovde nekoliko noći. Koji je moj broj?
– Broj?
– Pa broj kreveta?
– Ah, da: dvadeset šest.
Doktor Brajdel se odmah prihvatio posla. Izvukao je iz aktovke veliki notes i krenuo u obilazak. Zaustavljao je „pacijente“ na hodniku, sedeo s njima u trpezariji, ili na ivici kreveta, postavljao pitanja, beležio. Njegovi energični pokreti i samopouzdanje su bili impresivni; – ko, uostalom, ne voli da priča o svojim tegobama?
Svake večeri oko jedanaest, dolazio je u kancelariju da telefonira. Najčešće je pozivao doktora Harvija, ponekad profesora Spinetija kome se obraćao sa „Dominiče”. Razgovori su se često odnosili na dnevnu praksu doktora Brajdela, koji je očigledno prisustvovao mnogim operacijama i gde se često umiralo. Umirali su isključivo muškarci, o čemu je svaki put morao da obavesti brata.
Jedne noći, nakon razgovora sa profesorom o neuspešnoj traheostomiji novinara pod imenom H., doktor nije odmah izašao iz kancelarije, već je izvadio cigaretu i počeo govoriti o sebi.
– Ja sam pomalo neurolog, ali sam inače specijalista endokrinologije. Dvadeset pet godina sam radio u prefekturi. Čega sam se sve tamo nagledao: žene koje padaju u histeriju, pobačaji, pokušaji samoubistva, čega sve ne! Nije bilo šale! Srećom, imam sigurnu ruku i dobro oko: dovoljan mi je jedan pogled da postavim dijagnozu.
Pažljivo me je pogledao i ustao.
– Mogu li?
Ne čekajući odgovor, ispipao me je s obe strane vrata.
– Da li imate problema sa štitnom žlezdom?
– Ja? Nemam.
– Hm…čudno. O čemu sam ono govorio? Aha. Desio mi se veoma zanimljiv slučaj: Filip Duranton, trideset i sedam godina, krevet broj dvadeset i četiri. Odmah pored mog. Uspeo sam da zadobijem njegovo poverenje, imam utisak da mu je teško što želi da mi prizna nešto. Osećam da mi je rešenje nadohvat ruke. Znate, dobar psiholog mora biti pomalo akušer, poput Sokrata.
Filip Duranton uopšte nije izgledao kao čovek čija prsa razdire nekakav bremen. Bio je veseo, pričljiv, lakoveran poput deteta. Verovao je u sve što je bilo napisano u novinama i prikazano na televiziji. Vozio je rolere oko prihvatilišta. „Skupljam za prave Salomonke”, govorio je, da može da se prijavi na takmičenje.
Desetog dana Brajdel je došao sa sumornim izrazom na licu.
– Nije dobro. Bio sam u bolnici sa Filipom i tamo smo saznali…teško mi je čak i da izgovorim…
– Ali šta se dogodilo?
– Ispostavilo se da ima sidu. Sada samo leži u krevetu i ne kreće se. Utučen je, a ja sam zabrinut za njega. Smatram da mu treba promeniti terapiju, i barem za prvo vreme davati mu paroksetin.
– Promeniti terapiju?
– Preporučio sam koaksil, ali on je slab za osobe sklone maničnoj depresiji. Mogu li da telefoniram?
– Izvolite.
– Doktora Harveja, samo brzo!
– Klod? Ja sam. Čuj, ovde imam pacijenta koji je u teškoj depresiji i dvoumim se: lorazepam ili fluoksetin? Šta ti misliš o tome?
– …
– Stvarno? U redu, probaćemo.
Doktor Brajdel je spustio slušalicu i klimnuo glavom.
– Sutra ću se pozabaviti njime. Sada sam iscrpljen i idem da spavam. Imao sam težak dan.
Iz dubine zgrade do mene je doprla nekakva buka. Izašao sam iz kancelarije i ugledao Filipa Durantona kako juri hodnikom na rolerima, ispuštajući indijanske bojne pokliče. Zaustavio sam ga.
– Imaš li pet minuta za mene?
– O čemu je reč? – upitao je Filip, zadihan i crven u licu, ulazeći u kancelariju.
– Sedi. Reci mi jesi li bio u bolnici danas?
– Otkud znaš? Ah, sigurno ti je doktor rekao. Da, bili smo zajedno.
– I? Sve je u redu?
– A šta bi trebalo da bude? Sve je po starom.
– U odnosu na šta?
– U odnosu na poslednji pregled.
– Oprosti, ali… šta je, zapravo, sa tobom?
– Kako šta? Imam sidu.
– Koliko dugo?
– Već osam godina.
– Osam godina?
– Lekarima ništa nije jasno, ali to nije moja briga. Sve je normalno.
– Dakle, danas ti ništa podrobnije nisu rekli?
– A šta bi mi rekli?
– Ništa, samo pitam.
Duranton i doktor Brajdel su postali nerazdvojni. Drugi pacijenti više nisu bili važni. Svake večeri bi ostajali u praznoj trpezariji i doktor bi mu držao predavanja ili o zdravoj ishrani, ili o relaksaciji. O antidepresivima više nije bilo ni govora.
Filip je počeo da kupuje poklone Brajdelu: cigarete, čokolade, narukvicu sa pločicom na kojoj je bilo ugravirano doktorovo ime: Avgust.
Idila je trajala nedelju dana, do subote. Kada je u subotu, kasno uveče, ušao u kancelariju, lice doktora Brajdela bilo je ubledelo i s vidnim podočnjacima.
– Šta se desilo? – upitao sam.
– Spletkarenja. Teško je poverovati, ali čak i ljudi koji izgledaju bezazleno, ne odolevaju iskušenjima. Usluge doktora Brajdela ovde više nisu potrebne. Mogu li da telefoniram?
– Izvolite.
– Profesore Spineti? – prvi put se profesoru nije obratio imenom – ovde doktor Brajdel.
– …
– Tako je, bio sam slobodan da vas pozovem u ovo doba. Biću, isto tako slobodan da vam saopštim da našu saradnju smatram završenom. Zbogom!
Spustio je slušalicu.
– Čista lakrdija! – rekao je.
Sutradan je u prihvatilište došao potpuno pijan. Bio je neobrijan, blatnjave odeće, a naočare je negde izgubio. Teško se spustio na kauč i, pogrbljen, spuštenih ramena, presedeo do kasno u noć. Filip, koji ga je čekao u trpezariji, na kraju je izašao u hodnik, čučnuo pred njim i bezuspešno pokušavao da zapodene razgovor.
Pad doktora Brajdela je bio podjednako nerazumljiv i neočekivan kao i njegov uspon. U roku od nekoliko dana se potpuno stopio sa – kao što je to nekada želeo – gomilom zaraslih, smrdljivih, večito pijanih muškaraca. Kravatu je negde izgubio, manžetne i okovratnik su mu bili pohabani, sako mu se deformisao i isflekavio, cipele rastočene.
Sada je paradirao hodnikom samo u gaćama, čekajući da se osuši košulja koju je isprao pod slavinom i prebacio preko radijatora. Halapljivo se prihvatio jela, tražeći repete. Filip, osećajući se prevarenim i odbačenim, jadao se: I to mi je neki doktor? To mi je neki doktor? A ja mu donosio poklone, davao pare…
Jedne noći, doktor Brajdel je uzeo ogromnu dozu valijuma. Pozvali smo hitnu pomoć i Avgust Brajdel, pedesetdvogodišnjak rođen u Lionu – o čemu svedoče dokazi – oprostio se uz zvuk sirene i rotacionog svetla.
prevele su Nikolina Spasojević i Slavica Ostojić
Kuća
Kad je došao kraj ćudljivom aprilu i kad su naišli topli majski dani, pod kestenom se sve uskomešalo. Ispucali asfalt pokrile su tkanine svih mogućih boja: čaršafi, ćebad, prostirke, prekrivači. I Idris je, takođe doneo svoju prugastu stazu, rasprostro ju je, seo prekrstivši noge, izvadio iz džepa košulje malu lulu i zavio se plavim dimom.
Idris je bio visok, mršav i ćutljiv. Uglavnom je slušao, ali ne površno : na njegovom licu se uvek ocrtavala usredsređenost – čak i kad se pričalo o najbanalnijim stvarima. A kad bi već progovorio, niko ga nije prekidao. Iako je bio mlad, Idris je uživao veliko poštovanje. Pričalo se o njemu da zna sa travama, da se bavi magijom i da proriče budućnost. Bio je tako dobar govornik da su ga neki smatrali za griota.
Reč je bila o snovima. Može li čovek više puta da sanja isti san? Šta da radi ako mu se taj san stalno vraća? –
– Ako tri noći zaredom sanjaš jedno isto, poludećeš – rekao je Aziz. – A četvrte noći ćeš umreti. Druga noć je upozorenje: da se ode kod marabuta i da se skinu čini.
– Postoje li snovi koji se prenose s kolena na koleno? – upitao je Omar.
Idris izvadi lulu iz usta i svi zaćutaše.
– Moj deda – počeo je priču – bio je Imarguen . Rodio se u zapadnoj Mauritaniji, u jednom ribarskom selu, i ostao tamo do kraja života . Znate li kako su tamo lovili ribu? U tome su im pomagali delfini, navodili su ribu u mrežu. U to vreme Navakšut je bilo zabačeno mesto u pustinji, do kog se stizalo peskovitim putem. Taj put su znali samo Tuarezi, koji su noću tumarali, tražeći putokaze među zvezdama. Tuarezi nikome nisu odbijali pomoć, a oni nestrpljiviji, sami su grabili napred i često su nestajali bez traga. Mog dedu nisu privlačila tumaranja po pesku – voleo je okean i gatao je iz morske pene. Bio je smiren , blag , privržen tradiciji. Oženio se kad mu je bilo trideset godina i ubrzo mu se rodio sin: moj otac. Činilo se da će život moga dede kretati pravolinijski ali ispostavilo se drugačije. Progonio ga je san koji je pretio da naruši mir cele porodice.
Idris je zapalio lulu i obavio se dimom. A onda je nastavio da priča.
– U tom snu se pojavila kuća, ali ne obična , uopšte nije ličila na ribarske kolibe kakve su se vekovima podizale u selu. Bila je duguljasta i niska, imala je deset soba koje su se nizale jedna za drugom. Poslednja soba bio je dozidak na kočevima, njegovi zidovi su se međusobno primicali i spajali, ostavljajući samo prorez kroz koji se video okean. Do sobe su vodile stepenice, i tu, u tom dozitku deda je noću sedeo na svom ćilimčetu i gledao zvezdano nebo i bele kreste talasa. Sanjao je to dve noći zaredom, ispričao je san svojoj ženi i u zoru se uputio u Nuadibu, u nameri da zaradi novac za podizanje kuće. Na putu ga je zadesio harmatan, peščana oluja. Tuarezi su ga pronašli, ali već je bio mrtav. Moja baka nikad nije govorila o dedinim snovima. Moj otac se nije mrdao iz sela, odlazio je u ribolov na otvoreno more, i takođe gatao iz morske pene. Kada je navršio trideset godina, oženio se i uskoro dobio sina. Ja sam taj njegov sin. Nedugo potom sanjao je kuću sa deset soba u nizu. Poslednja soba je bila dozidak na kočevima. Kroz uzani prozor videli su se okean i zvezde. Sanjao je to dva puta. Otac je san ispričao ženi I rekao joj da ide u Nuadibu da zaradi novac za izgradnju kuće. Ispričao ga je i svojoj majci, ali ona nije davala znake da zna za san. U to vreme završavala se izgradnja asfaltnog puta kroz pustinju. Za Tuareze tu više nije bilo mesta, i preselili su se negde drugde. Tako je moj otac mirno stigao do svog odredišta. Zaposlio se u fabrici konzervi i tri godine je živeo o hlebu i vodi i štedeo svaki novčić. Vratio se u selo i počeo da zida kuću kakvu još niko nije video. Radio je sam, u pauzama kada nije išao u ribolov. Čitavo moje detinjstvo obeležilo je zidanje.
Kuća je bila duguljasta i niska; čovek normalne visine hodao je kroz nju pogrbljen. Nedostajala je samo poslednja soba, ta najvažnija, na kočevima. Otac je rano ujutro krenuo u ribolov. Vreme je bilo prelepo, bez ijednog oblačka na nebu. U podne je počelo da se smrkava, iz tamnozelene boje nebo se potpuno zacrnilo, a onda je naišao vetar, kakav niko ne pamti. Talasi su bili veliki kao brda, selo je pogodio uragan. Ništa nije ostalo ni od ribarskih koliba ni od nove kuće. Otac se nikad nije vratio. –
Idris je zastao i zagledao se pred sebe. Malo zatim, priča je nastavila da teče:
– Oženio sam se kad mi je bilo trideset godina. Ubrzo mi se rodio sin i dva puta sam sanjao duguljastu kuću sa deset soba u nizu. Ispričao sam san svojoj ženi, majci i baki koja je bila na samrti. Baka mi je tada rekla da sam sanjao očev i dedin san. Otišao sam u Nuadibu, ali nisam našao posao. Pisao sam svom rođaku u Parizu, koji je obećao da će mi pomoći. Ništa od toga se nije ostvarilo, ali ja sam i dalje strpljiv. Moj deda je prvi video kuću u snu i taj san je preneo ocu, a otac je sagradio skoro celu kuću i meni je darovao san. Sada je moj red. Znam da ću dovršiti kuću, i da ću u toj poslednjoj sobi sedeti noću na svom ćilimčetu i gledati zvezde i bele kreste talasa.
prevele su Milica Dopuđa i Smiljana Lekić
Чехов
– Ну, скажи ти миња, зачем он… – ту је Стјопа заћутао и само је замахнуо руком по спаваћој соби, на сред које су младићи предавали из руке у руку мобилне телефоне најразличитијих боја и облика. Притом су гестикулирали и викали као продавци на пијаци. У центру овог роја заглавио се тихи и непомични бринет маслинастог тена и ужасавајућих, црних очију, без икаквог сјаја.
Сви су се бојали Хамиша. Ходао је споро, говорио мало – нико није могао да поднесе његов продоран поглед. У свратишту је увек носио пругасте кошуље са оковратником, које је свакодневно мењао; своју одећу је држао у поквареном фрижидеру у канцеларији. У суштини, нико није имао право да оставља своје ствари у службеним просторијама, али неко је једном попустио пред тихим, претећим захтевом Хамиша и тако је и остало.
Стјопа је имао четрдесет и пет година, био је пореклом из Рјазања и три месеца је лутао по свратиштима. Није хтео да прича о себи, али те вечери је одлучио да мени отвори своје срце – био је очигледно потресен инцидентом, који се управо догодио. Седели смо на столицама у ходнику, који је водио до сале. Већ је била поноћ, али нико није имао намере да иде на спавање. Најпре је требало завршити процену украдених Нокиа, Сименса, Сагема или Ериксона.
Неколико нових се жалило и захтевало да се светла угасе – као да нису знали ко је ту главни! Већ сам познавао ритам сале и знао сам да тачно у један сат сви иду у кревет и наступа тишина.
Стјопа је изгледао као Василиј Шукшин из филма Црвена калина; чак је носио и сличну јакну: црну, кожну. Имао је светлоплаве, замишљене очи.
– Таман што сам заспао – поче он – а тај – тада је снизио глас до шапата – пришао је до мог кревета и спустио панталоне. Јесам ли ја добра женска или шта? А очи су му биле ђаволске.
Једном су из претрпаног фрижидера испали Хамишеви папири и расули се по поду. Један од њих био је и позив на суђење „због јавне голотиње у Булоњској шуми“.
– Шта сам дочекао – настави Стјопа. – Тако ниско пасти…
– А шта ти ту заправо радиш?
– Испричаћу ти. Био сам глумац – и то добар глумац: наступао сам чак и у Москви. Моја последња улога била је улога Астрова у „Ујка Вањи“. То је било у Кијеву. После премијере, отишли смо на чашу вина и онда сам пољубио угледну сценску уметницу, Раизу Петровну, која је играла удовицу Војницку. Пољубио сам је у образ, братски. Знамо се годинама и никада није било ничега међу нама. А у сваком случају: био сам ожењен два месеца, имао сам младу и веома лепу жену! Нисам ни помишљао на љубавне авантуре. Али та моја жена је била љубоморна до бола. И тек што сам одвојио уста од Раизиног образа, а Вера – тако се звала – није знала да ли да врисне или да заплаче! И тако, плачући, отрчала је у ноћ. Нисам знао шта да радим: новинари чекају, а директор позоришта ме вуче за рукав. И тада ми Волођа, мој најбољи пријатељ, рече: Не брини! Ја ћу потрчати за њом, умирити је и вратити назад. Али и он је отрчао у ноћ. А потом је све признао – као на исповести. Када сам ја давао интервју за локалне новине, Волођа је отрчао до реке, јер је претпоставио да ће је тамо наћи. Тако је и било: Вера је стајала на каменом кеју и нагињала се ка пенушавој струји. Волођа је загрли и одведе испод дрвета… Чак је и запамтио да је то била топола! Сели су, он извади марамицу, обриса јој сузе и поче да је теши. Толико ју је тешио да, када су се вратили, она више није била моја жена.
Пропио сам се због свега тога, закључао сам се у соби и нисам никога хтео да видим. Мислим да је прошло месец дана, када ме је коначно нашао директор позоришта и рекао: узми годишњи, Стјопа, иди на запад, до Француске. Тамо ће ти наши помоћи, видећеш света, упознаћеш другу жену. Отишао сам; наши, заиста, воле да пију, али да помогну… Понестало ми је пара, тако да сам завршио код тебе.
– И шта ће бити са тобом?
– Био сам до амбасаде, обећали су да ће ми дати новац у зајам. Недостаје ми домовина. Узећу гитару и идем даље.
Негде у даљини, на часовнику је откуцао један сат. Роукни, који је лежао поред прекидача, угасио је светло и ноћ је испунила салу.
preveo je Matija Marić
Pećina
Januar je okovao zemlju mrazom, sneg je pao, a vetar šenlučio među zidovima kuća. Ledena pokorica na gvozdenim klupama bukvalno je pekla, kamene klupe su se prometnule u sante leda, a one drvene prekrila je bela ljuštura.
U takvim vremenskim uslovima bio je pravi podvig odlučiti se da piješ napolju, bilo je to bacanje rukavice u lice sudbini. Iskušenje je, međutim, bilo neizbežno, ako si sreo starog prijatelja, ako ti je prodavnica pred nosom, a ispred prodavnice klupa. Do stanice metroa morao bi dugo da pešačiš, iz svratišta bi te izbacili, a duša ište svoje: zavija, vapije!
Na televizijskom dnevniku prikazivali su žrtve takvih skupova: u Olne su Boa pronađena su na ulici dva smrznuta muška tela; tragičan ishod zimske noći; ledena smrt opet je došla po svoj danak…
Đorba je bio predviđen za ukazivanje hitne pomoći, bio je na njihovom spisku na kraju te nedelje, ali on je već u četvrtak nestao. Neprimetan, nizak, mrzovoljan – ni po čemu upadljiv, ne specijalno omiljen i nedruželjubiv; bio je solo drinker, ili je pio u društvu slučajnih poznanika. Bilans čitavog njegovog života svodio se na nekoliko rubrika iz zdravstvenog kartona: starosno doba – trideset i jedna godina, mesto rođenja – Alžir; osoba koju treba obavestiti u slučaju nesreće – kosa crta.
A možda i nije bilo tako? Možda je Đorba ranije bio princ, operski pevač, možda je prokockao bogatstvo u kazinu? Možda je ubio ženu preljubnicu i pobegao od lica pravde? Mogao je, kao i bilo ko drugi da bude, sve ili ništa.
Niko nije primetio njegov nestanak, nikoga to nije uznemirilo. Iznenadni nestanak, kao i iznenadno pojavljivanje bili su svakodnevica, rutina. Ljudi bi tek tako isparili kao žrtve saobraćajnih udesa, tuča, srčanog udara – i svi su završavali u bolnici. A bilo je slučajeva samoubistva. Tako je svoj život okončao i Egipćanin Faruk, tridesetpetogodišnjak, naočit muškarac, koji se predstavljao kao arhitekta. Bacio se pod metro na stanici Ševalre. Obrni-okreni, barem se nije mučio – poginuo je na licu mesta, dok se Buluđi, koji je na isti način digao ruku na sebe na stanici Denfert, još dugo potom mučio u bolnici.
O njima se u svratištima govorkalo s poštovanjem, a kadikad i s dozom zavisti: ,,Ovaj je baš imao petlju…”. U zvaničnoj varijanti, međutim, govorilo se drugačije: ,,Čovekova sudbina zapisana je u Knjizi života i nije na nama da o tome sudimo.”. Još više nam nije dato da je sami popravljamo – težak je to greh.
A onda su odjednom počeli da pominju Đorbu: neko ga je video na klupi na Jelisejskim poljima u društvu dvojice Poljaka – sva trojica u pijanom stanju; neko drugi ga pak pronašao na hodniku bolnice Bišat u invalidskim kolicima – obe noge su mu bile amputirane.
Dvadeset trećeg februara trgao me je metež iz pravca kancelarije: pijanci se nisu tukli, nisu psovali, to je bilo nekakvo zapomaganje, horski jauk koji odzvanja hodnikom. Na stepenicama pored ulaza beskućnici su okružili muškarca koji se podupirao štakama. Upalih obraza, s gustom čekinjom višednevne brade, kretao se pogrbljeno i bukvalno nestajao u prevelikom kaputu. Na glavi je imao kapu s kićankom. Bio je izmrcvaren, i samo su mu oči sjaktale kao kurjaku, tim bleskom je prolamao polumrak oko sebe.
Taj čovek je nešto govorio. Ishraktavao je nekakve glasove, grlene onomatopeje, mumlanje, zakukavanje, a oni koji su ga okruživali, ritmično zanjihanih tela komentarisali su sve to nekakvim zapevcima, krkljanjem, štekanjem. Odignuta od zemlje, njegova štaka je iscrtavala u vazduhu nekakve oblike koji objašnjavaju događaje. Iz pomrčine se pomolila klupa i na njoj tri polegla tela pod mesečinom, tim poslednjim svedokom njihove kalvarije. Podno njihovih nogu iskrila se ispražnjena boca.
Smrt je kosila, štaka se kao kosa dizala nad pokošenim životima i taj sabor je cvileo sve iz jednog grla – i sleva i zdesna. Čovek kurjačkih očiju ostao je u životu, amputirali su mu samo tri prsta na levoj nozi.
Iznad Grobnice je zasjala zvezda, sabor je utonuo u svečanu tišinu. Ne sreće se svakog dana onaj što se iz sveta mrtvih vratio.
Prevela je Marina Milinović
Rastanak
Marija Kasunda De La Rosa je bila lepa. Bila je toliko lepa, da su muškarci pred bleskom te lepote obarali pogled . U pokušaju da s njom progovore, reči bi im zastajale u grlu i jezik bi im se zavezao. I niko nije ni znao za strah koji je čučao u njenim očima.
Pokucala je na vrata kancelarije najtiše moguće, a kad je ušla unutra, zavukla se u mračan ćošak. Ali ni ta senovitost nije mogla da prikrije njenu lepotu: gavran crnu, do struka dugu kosu koja je modro svetlucala, bademaste, crne oči, rumene usne, ko stvorene za poljupce. Na sebi je imala crveni kaput od kamelhara, čije je peševe razmicao šiljato isturen stomak. Tek kada je sela na stolicu i obrela se u svetlosnom arealu, video sam koliko je preneražena. Njen francuski je zabavno zvučao, kao da je pevušila. Marija je rođena i odrasla na ostrvu Sal, jednom od Zelenortskih ostrva. Dugo je živela u Lisabonu. Poslednjih pet godina, provela je u Parizu. Imala je dvadeset osam godina.
Po dvorištu su trčkarala njena deca, petogodišnji Manuel i trogodišnji Horhe. Stariji je bio pljunuta majka, a mlađi je bio kovrdžav i crnomanjast. Dečaci su dotrčali do prozora, priljubljenih noseva za staklo mahali su rukama, tražeći pažnju, ali Marija je gledala negde iznad njihovih glava, preko krošnji kestenova i krovova kuća, u nemilosrdno plavo nebo koje nije donosilo utehu.
– Mogu li dobiti ključ od sobe? – upitala je.
– Vrata se ne zaključavaju, ovde žive samo porodice i samohrane majke, mirno je.
– Noću, dakle, bilo ko može da mi uđe u sobu? Ja moram imati ključ.
Setio sam se Senegalke, Šarlot Tonge:. zatvorene, preplašene, takođe lepe. Stigla je u svratište prethodne noći, i ona je isto tako tražila ključ. Naposletku je zagradila vrata jednim od slobodnih kreveta.
Marija i Šarlot su delile sobu broj 209. Dečaci bi, sklupčani u krevetu,odmah zaspivali, a žene bi sele na ivicu kreveta,i gledale kroz prozor. Bile su u stanju da drežde tako zagledane napolje sve do zore. Nisu razgovarale jedna s drugom.
U trpezariji su sedele za istim stolom, još uvek obavijene tišinom, o koju su se razbijali vriska, smeh i pevušenje
Činilo se da je Horhe, iako mlađi, zadovoljan svojim svetom. Legao bi na leđa, gde god je za to bilo mesta, podizao ruke uvis, i pažljivo posmatrao svoje šake. Manuel je vukao majku za rukav, šutirao ju je i ujedao, pentrao joj se uz kolena i pokušavao da je zagrli, a ona je na sve to odvraćala mehaničkim pokretima, kao mašina. Obeshrabren, dečak je potom odlazio da se mazi kod drugih žena.
Marija je bila u osmom mesecu trudnoće i mogla je svakog trena da se porodi. ,,Molim Vas da pazite na nju” rekla mi je preko telefona njena doktorka, ona pati od depresije. I prevremeno je rodila drugo dete.
Dvadeset prvog februara u pet ujutru neko je stao da lupa na vrata kancelarije, i malo zatim na pragu je stajala Marija, obuhvatajući rukama svoj veliki stomak. Njen maslinasti ten postao je pepeljast, lice joj se grčilo od bolova. Ispustila je životinjski urlik, zapomagala je, vapila je upomoć: ,,Pukao mi je vodenjak!” Urlala je dok sam pozivao hitnu pomoć; deus, mama, vikala je. ,,Recite joj da se ne napinje” – kazao je doktor – „stižemo”.
Kola hitne pomoći stigla su u poslednji čas. Dete je ljopnulo lekaru pravo u ruke. ,,Dečačić”, rekao je doktor. Manuel i Horhe su za to vreme lupali na vrata i vriskali na svom melodičnom jeziku. Majku i dete, umotane u termo pokrivač, na nosilima su prebacivali u kola. Dečaci su potrčali za njima. Marija je zadigla rub pokrivača da im pokaže mlađeg brata. ,,Kako je on tako prljav?!”, čudio se Manuel.
U dvorište se uparkirao policijski auto, plavi Reno, iz kojeg je izašla mala uniformisana plavuša. Dečaci su istog trena izgubili interesovanje za kola hitne pomoći i prišli policajki. Horhe je dodirnuo crnu futrolu za pištolj.
– Mogu li da se igram s ovim?
Policajka se nasmejala.
–To nije za igranje. Ali odvešću vas na mesto gde ima mnogo igračaka, pa i pištolja.
Posle doručka, u kancelariju je ušla Fatima, za koju se pričalo da skida uroke i vradžbine: ,,Nek bude na radost! – rekla je. – Na kuću u kojoj se rodi dete silazi baraka, blagoslov”.
Dva dana kasnije stalno je zvonio telefon u kancelariji. ,,Ovde Marija – začuo se glas. – Na krevetu mi je ostala torba s lekovima. Da li bi neko mogao da mi je donese u bolnicu?”
U sobi broj 209 Šarlot je nepomično sedela na krevetu.
– Da li si videla torbu koju je Marija ostavila?
Šarlot je uprla prstom u torbu s natpisom ,,Tati”, ćušnutu pod krevet. Unutra su bile kutije sa lekovima. Otvorio sam i pogledao: Retrovir, 250 mg, kutija od 40 kapsula. Ta mlada, lepa žena ima sidu? Šarlot mora da je nešto predosetila, okrenula se ka meni:
– Šta se desilo?
– Marija je zaboravila lekove. Odneću joj torbu u bolnicu.
– Poći ću s tobom.
Bolnica je bila bela, duguljasta, uzana, iskošene bočne strane zgrade spajale su se u jednoj tački. Prozorčići u prizemlju podsećali su na ovalna okna palubnih prozora. Izgledala je kao brod spreman za plovidbu .
Marija je ležala sama u sobi na kraju hodnika. Na odeljenju je bila potpuna tišina. Soba je bila potopljena u plavičast prosjaj, prozore su zaklanjale bež draperije, nerđajući čelik bleskao je kao munja, u ćošku je trepereo monitor. U prilično šarenom krevecu spavalo je novorođenče, pokriveno plavim ćebencetom. Dečačić je imao duguljast oblik glave i izrazito belu put. Izgledalo je kao da se smeje u snu.
Šarlot je čučnula kraj kreveta i pomazila Mariju po ruci. Torbu s lekovima odložio sam na stolicu.
– Kako se osećate?
– Sve se brzo završilo. Tako sam se i sa Horheom porodila. Tada mi je u taksiju do bolnice pukao vodenjak, Horhe se rodio u automobilu, ispred bolnice. Sa Manuelom je bilo teško, porođaj je trajao dva dana. Teško je kada si sama.
– Jeste li mu odabrali ime?
– Andrea, lepo je, zar ne?
– Divno – odgovorila je Šarlot.
Otišao sam u sobu za medicinske sestre. Dežmekasta crnka s naočarima nešto je zapisivala u svesku.
– Koliko dugo će gospođa De La Rosa ovde ostati?
– Vrlo kratko. Nema nikakvih dokumenata.
– Je l’ rekla nešto u vezi sa svojom decom?
– Rekla je, s decom je sve u redu, samo što se više s njima neće videti.
– Zbog čega?
– Daće ih na usvajanje. Kao i ovo novorođeno. Verovatno znate da je bolesna od side.
Kad smo izašli na ulicu, nad nama se otvorio crni oblak, i utom oboje izložismo svoje lice nebu. Hitro, da bi svi mogli da pomisle da nam se niz obraze sliva kiša.
prevela je Marija Đorđević
Медицина
У мају, у време цветања кестенова и све тајанственијих сумрака, кад зелено лишће и црвенкасто-бело цвеће цеди кроз себе светлост, над земљом се шири мрежа треперавог сјаја, у коју се заглаве све ужурбане мисли. Почиње време смирене замишљености, кад онострано излази из сенке и подсећа на себе.
Све је почело са упорним кашљем Абделкадеровог сина. Хацем, такође један од Браће, иначе скептик, упитао је Абделкадера:
– Зашто га не одведеш код лекара?
– Озбиљно питаш? Па не мислиш ваљда да ћу своје дете поверити локалним лекарима? Ја га лечим травама, и то не којекаквим већ оним које ми препоручи прави марабу. А такви исцелитељи су данас ретки, већином су шарлатани и обични преваранти. Због тога путујем у Кљинанкуру на бувљак. Правог марабуа још једино тамо можеш наћи.
– Али шта ако је нешто озбиљно? – тврдоглаво ће Хацем. – Слушај, кад ми је било десет година, пукла ми је бубна од роњења у води. Мајка ме је одвела прво код једног марабуа, па код другог – и ништа! Спасио ме је тек један јеврејски лекар у Алжиру. Јевреји све знају. Знају како да призову добре силе и сузбију лоше, умеју да причају са духовима, а духови су свуда око нас.
Небо је набрекло од румени, а из облака су се помолила два змаја и стала на мегдан.
– Најлакше се могу видети на местима где има пуно крви – рече Кацер. – На пример, у кланицама. Док свиће, кад завириш унутра, можеш видети духа у белом.
– Тако је – климањем главе потврди Абделкадер. – Јевреји познају сваку врсту магије, знају све оне тајанствене речи, басме, и записују их. Кад такву реч изложиш зрацима првог сунца, сви демони се разбеже и болест нестаје. Таквих лекара овде нема, а знате ли зашто?
Сви су се претворили у уво, само је Хацем устао и звиждући се удаљио.
– Зато што за њих нема места у данашњем свету. Људи су изгубили веру, престали су да се моле и постали су циници. Поверовали су у технологију, а шта им она даје? Кад изгуби моралне принципе, човеку ни сва технологија света неће помоћи.
Завладала је тишина, све док Фаисал није подигао руку и накашљаo се:
– Лекари не знају ништа! Чујте, испричаћу вам једну истиниту причу. Мој ујак је познавао једног Француза, милионера из Бордоа, чија се једанаестогодишња ћерка тешко разболела. Лекари су јој предвидели блиску смрт, лежала је код куће, прикључена на инфузију, под опсадом медицинске апаратуре. Прикачили су је на цевчице где год су могли, једна за другом смењивале су се медицинске сестре и сваки час су долазили нови лекари. Једног дана, мој ујак рече Французу да зна једног марабуа у Туру, правог исцелитеља. Француз га замоли да га одведе њему. Сели су у Ситроен ДС Палас – кажем то зато да бисте имали представу колико је тај Француз био богат; напослетку – у таквим колима се возио председник државе. И кренуше за Тур. Марабу је хтео да види девојчицу, па се одвезоше у Бордо. Чим је ушао у собу, рекао је медицинским сестрама: повадите јој све те цевчице, искључите је са апарата и изађите! Сестре позваше лекара који, потакнут знатижељом рече да пристаје уколико марабу писмено потврди да преузима пуну одговорност за исход догађаја. Марабу затражи да га оставе насамо с болесницом. Пошто изађе, рече оцу: кад падне ноћ, пођите пешице на гробље и и ископајте костур из ког ћете узети две кости из предњег дела стопала, а ја ћу вас овде сачекати. Отац је узео ашов и прокрстарио кроз град у поноћ. Када је донео кости марабуу, овај извади из џепа четкицу и бочицу црне течности и узе да исцртава по костима неке магичне знаке. Затим их потопи у посуду с водом и сат времена касније рече оцу девојчице да цело тело болеснице темељно опере светом водом – и споља и изнутра: и усмине, и чмар, и уста и ноздрве. „Ваша ћерка ће се недељу дана гадно мучити, а онда ће оздравити“ – рекао му је. Тако је и било. Седмог дана девојчица је све из себе избљувала – длаке, пљувачку, свакакве излучевине, а онда је устала, отворила врата и дозвала родитеље: мама, тата, где сте? Француз је марабуу рекао: ја сам богат човек, ако желиш узми мој аутомобил као надокнаду за оно што си учинио. То сам учинио Бога ради, одговорио је марабу, а не за новац. Али ако већ желите да ми поклоните свој аутомобил, нећу се противити… Такве људе као што је тај марабу најлакше је срести на изворима, поред потока, тамо где се радо окупљају духови.
– Какве су то бајке! – рече Хацем, враћајући се из трпезарије.
– Знаш ли шта се дешава после смрти са онима који не верују? – упита га Абделкадер. – Кад таквог неверног Тому сахране, онда му на гроб дође анђео и стане мотком тако да га лема да сумњичавац урла толико да се од тога сви покојници затресу од страха. Сви лешеви – и свеже сахрањени, и времешни костури толико се уздрмају да од тога земља пуца, отвара се, и он пада право у пакао.
preveli su Milica Kerac i Todor Kličković
redakcija svih prevoda Milica Markić
