Najpre je pao sneg i bila sam nemo\u0107na. Potom je po\u010delo da se zao\u0161trava. Potom sam \u0161est puta boravila na zatvorenim odeljenjima nekoliko psihijatrijskih bolnica, mahom u Kobje\u017einu. Na kraju su me na silu poslali na grupnu bihevioralnu terapiju i kada se \u2013 nakon tri meseca svakodnevne, vi\u0161esatne torture \u2013 ta terapija zavr\u0161ila, stvari su mi najzad postajale jasnije.<\/p>\n
Potom sam poku\u0161avala da ustanovim vremenske okvire bolesti. Da bih se prisetila datuma, pregledala sam otpusne liste, jer bez njih ni\u0161ta ne bih zapamtila. Ni koje godine sam zavr\u0161ila fakultet, ni kada je \u201eto po\u010delo\u201c, ni koliko sam puta do\u017eivela nervni slom, a u bolnicu me vozili hitna pomo\u0107 ili taksi.<\/p>\n
U psihijatrijsku bolnicu prispeva se isklju\u010divo od ponedeljka do petka. Tada se pred njenim ulaznim vratima postroje bolni\u010dari. Opkole ludnicu ko vojska palatu.<\/p>\n
Hitna obi\u010dno dolazi no\u0107u. Danju samo ako dovoze samoubice sa hirurgije ili toksikologije. Presti\u017e je kad te u ludnicu \u0161alju hitnom slu\u017ebom. Ali zato su taksiji kojima pristi\u017eemo uvek iz iste firme \u2013 najjeftinije. I, premda svako zna da na model ili boju naru\u010denog vozila niko nema uticaja, ostali \u0107e novog pacijenta prvo proceniti na osnovu kola i taksiste, budu\u0107i da su sudbina ili bog ipak naklonjeni bogatima. Postoje dve kategorije: godi\u0161te auta i izgled voza\u010da. Ako iz daevua izlazi smrad s facom gu\u0161tera i ne poma\u017ee s prtljagom, pacijent je, bar u po\u010detku, najebao na odeljenju.<\/p>\n
A ja sam do\u0161la hitnom. I namerno sam bila vesela, ne bih li pacijentima, koji su radoznalo virili kroz prozore, poslala signal: volite me! Bolja sam od ve\u0107ine tih muljavih kobila kod vas u bolnici!<\/p>\n
Stigli smo. I tu po\u010dinje moja pri\u010da. O tome kako je bolnica odmarali\u0161te za tu\u017enu decu. Gde su sva na jednom mestu.<\/p>\n
Na vratima pored interfona visi obave\u0161tenje:<\/p>\n
<\/p>\n
Zvonite JEDNOM
\ni strpljivo sa\u010dekajte da vam neko otvori<\/u><\/p>\n
<\/p>\n
Nisi tu svojom voljom, ali moli\u0161 da ti otvore. Za \u017eensko po pravilu kra\u0107e nego za mu\u0161ko, zato \u0161to su sestre na \u017eenskom nekako \u017eustrije. Uostalom, \u201e\u017eensko\u201c i \u201emu\u0161ko\u201c su uslovne odrednice, ali ne zbog d\u017eendera<\/em>, nego naprosto zato \u0161to jednu sobu na \u017eenskom zauzimaju mu\u0161karci. Imaju zaseban toalet, ali zajedni\u010dki tu\u0161, zato \u0161to je na spratu samo jedan i ne mo\u017ee da se podeli.<\/p>\n Otvaraju mi i ulazim. Niz dugi hodnik i nazad, bez \u017eurbe, plove podgojeni, na\u017edrani somovi. Osorni su ili samo odsutni. Ugledav\u0161i me, zbijaju se u jato i odlaze u tamu, \u0161apu\u0107u\u0107i ne\u0161to me\u0111u sobom. Oko njih kru\u017ee oni sa bipolarnim afektivnim u aktivnoj fazi. Nalik no\u0107nim leptirima: nale\u0107u jedni na druge, odbijaju se, a kada im istekne ta nabujala forma, puze pod radijatore i sede tamo sa sasu\u0161enim muvama.<\/p>\n Znam ovu bolnicu, ovo odeljenje, vrlo dobro. Donosila sam mami novine, hranu i ulo\u0161ke.<\/p>\n Kad god bih je posetila, \u017ealila se. Da je sve staro, zapu\u0161teno i nezaptiveno. Da vetar mahnita hodnikom i kupatilom, u kom nema \u010dak ni radijatora i voda se ponekad zaledi. Ni zavese za tu\u0161, niti ijedne krpe, makar neke za prozor, kako niko ne bi virio. Ni d\u017eogera da se obri\u0161e jezero oko praga, po\u0161to su u slivnicima dlake. Da je \u010dak i leti hladno i da su sobe te\u0161nje nego \u0107elije. I smrdi. Da ne mo\u017ee da \u010dita, da ne mo\u017ee ni\u0161ta, i da mora da se pravi da spava kako joj se niko ne bi obra\u0107ao. I na pokvareni \u010dajnik mora da pazi, da \u010duva \u0161e\u0107er i kafu, pa \u010dak i ga\u0107ice. Da jedino \u0161to mo\u017ee jeste da tumara hodnikom i kri\u0161om proverava ko spava, a ko ne.<\/p>\n Ali, posle evropskih donacija, ovde je sasvim, sasvim druga\u010dije. Prvo, sestre imaju novu \u0161minku. Drugo, deo prozora je od plastike. Tre\u0107e, daju vi\u0161e kompota nego \u0161to su davali mami. \u010cetvrto, novo kupatilo (mada je slivnik onaj stari, sa starim, a verovatno i novim dlakama). Peto, zidovi i stolice su svetlozelene boje. \u0160esto, dve kutije novih, potpuno \u010ditavih slagalica. Sedmo, \u010disti d\u017eogeri.<\/p>\n Raspodela soba vr\u0161i se nasumice. Zavr\u0161i\u0107e\u0161 gde god se u tom trenutku na\u0111e slobodan krevet. Depresija i poreme\u0107aji li\u010dnosti le\u017ee pored drugih bolesti. A njih je mno\u0161tvo. Ima, na primer, manijakalno-shizoidnih oboljenja, usled kojih nisi ni za \u0161ta i skon\u010da\u0107e\u0161, skon\u010da\u0107e\u0161 brzo (a lekari \u0107e ti u tome pomo\u0107i). Ima i anksioznih oboljenja, kad se stalno pla\u0161i\u0161, ali ne zna\u0161 \u010dega, pa ispada da se pla\u0161i\u0161 svega.<\/p>\n Oni psihi\u010dki zdravi, iliti osoblje, veruju, me\u0111utim, da karton, ukoliko padne na pod, treba zgaziti kako pacijentkinja ne bi le\u017eala dugo.<\/p>\n Rade mi test na depresiju. Mora da je veoma star: moj primerak je prekucan na pisa\u0107oj ma\u0161ini uz pomo\u0107 indiga.<\/p>\n <\/p>\n TEST NA DEPRESIJU <\/p>\n Da nije papira: dokumenata iz siroti\u0161ta, popravnih domova i zatvora, otpusnih lista iz bolnica, plavih kartona i recepata; i da nije sitnica koje poseduju: ka\u0161ike iz menze, molitvenika, fotografije dva jork\u0161irska terijera, istrgnute iz novina, audio-kasete s natpisom \u201eMajka\u201c, a na njoj snimljene molitve Bogorodici, izbledele, pa\u017eljivo slo\u017eene najlon kese \u2013 niko se ne bi se\u0107ao da su \u017eene, koje su danas ovde, uop\u0161te \u017eivele.<\/p>\n Ljudi misle da mu\u0161karci na psihijatrijskim odeljenjima pi\u0161u poeziju i filozofske traktate ili sede tu zbog subverzivnih stavova i opozicionarstva. Misle i da se na psihijatrijskim odeljenjima nalaze samo \u017eene-serijske ubice, ve\u0161tice koje govore nemu\u0161ti jezik, potomkinje \u017eivotinja, ro\u0111ene sa svim zubima i \u0161estim prstom i obolele od horeje i besnila. Ima i toga. Ali devojke na odeljenjima uglavnom nisu ba\u0161 toliko lude i se\u0107aju se \u0161ta su im radili o\u010devi, stri\u010devi, mu\u017eevi, majke, \u0161ta su im radili Crkva, zdravstveno osiguranje i tr\u017ei\u0161te rada.<\/p>\n Na dan slobodnih izlazaka iz bolni\u010dkog kruga varam i otiskujem se znatno dalje. Po knjigu u knji\u017earu. Kupujem Pra<\/em> Iva\u0161kjevi\u010deve unuke \u2013 istoriju porodice, ta\u010dnije \u010ditave loze<\/em>, toliko je ta proza pretenciozna. Ipak je kupujem, zbog sni\u017eenja sa 50 zlota na 20 zlota. Tek na odeljenju prime\u0107ujem da su korice od\u0161tampane obrnuto. Sedim, dakle, i \u010ditam tu knjigu, a svi misle da je \u010ditam naopako, ko prava lujka.<\/p>\n Adam ustaje, podi\u017ee prut i baca ga uvis. Video je list i \u017eeli da ga otkine. Gledamo ho\u0107e li ga dohvatiti. Dohvatio ga je! Listi\u0107 pada i me\u0161a se sa ostalima. Adam se osmehuje i taj osmeh je nekako detinji. Ne\u0161to mu nije u redu s glavom, jo\u0161 ozbiljnije nego nama. Pre nego \u0161to je zavr\u0161io u Kobje\u017einu, obla\u010dio bi jaknu i istr\u010davao iz ku\u0107e:<\/p>\n \u2013 Idem me\u0111u prolaznike \u2013 vikao je tr\u010de\u0107i niz stepenice.<\/p>\n Voleo je da razgovara s ljudima, iako su ga potkradali, odgurivali i psovali.<\/p>\n Bio je bistrog uma po pitanju jednostavnih manuelnih operacija, kao i kad je trebalo da igra skrebl ili brani Narodnu Republiku Poljsku. Nije bio agresivan, \u0161utirao je cve\u0107e samo kad bi ga ne\u0161to razljutilo. Stanje mu se pogor\u0161alo dok je radio kao \u010dista\u010d tramvaja i bio svedok sva\u0111e izme\u0111u voza\u010da. Jedan je drugome lupao pesnicom o prozor\u010de i psovao ga.<\/p>\n \u2013 Ostavi ga! To mi je dobar kolega! \u2013 povikao je Adam. \u2013 Ni\u0161ta nije uradio, poznajem ga!<\/p>\n I onda se onaj \u0161to je lupao o prozor\u010de okrenuo i raspizdio Adama. A kr\u0161ni momci, obojica, \u010detrdesetu pre\u0161li.<\/p>\n Adama je potom pokupila hitna, i otad Adamu ne\u0161to nije u redu s glavom. A po\u0161to je popio bio dva piva i bolni\u010dari to nanju\u0161ili, \u010dekali su da se otrezni pre nego \u0161to su mu za\u0161ili glavu. On je \u010dekao sveukupno trinaest sati, dvaput za to vreme umiru\u0107i od gladi, ali spasla ga je voda iz vece \u0161olje i nekoliko cigareta koje su mu ispale u d\u017eepu.<\/p>\n Pa ipak, najvi\u0161e razgovaramo upravo o mu\u0161karcima, o svojim mu\u0161karcima: mu\u017eevima, o\u010devima, stri\u010devima, bra\u0107i. Da su dobri, ne\u017eni i bri\u017eni, ili da su pohlepni milioneri, brodski kapetani, vlasnici fabrike duvana u \u010ci\u017einama, majuru podno Krakova, ili serijske ubice. Martu je onaj seljak, otac troje njene dece, ostavio pod prozorom dok je nosila tre\u0107e, pa je pri\u010dala kako je sama oti\u0161la, jer je bio komunista i nacista u isto vreme, i da je zbog toga davao deci lo\u0161 primer.<\/p>\n \u2013 Tri nedelje vazduh nisam udahnula, zahtevam da me pustite, o bo\u017ee, bo\u017ee, bo\u017ee, bo\u017ee, bo\u017ee, \u0161ta sam ja ikome u\u010dinila, izvinjavam se!<\/p>\n O, Eva.<\/p>\n Eva \u2013 taj bezmalo dva metra visoki, pedesetpetogodi\u0161nji pingvin \u2013 sedi ispred sobe za de\u017eurne sestre, na stoli\u010dici koju je sama donela. I to govori. U stanju je da sedi tako po \u010detrnaest sati i pri\u010da dok joj ne obuku luda\u010dku ko\u0161ulju i injekcijom ubrizgaju lekove.<\/p>\n Ova na\u0161a bolnica podse\u0107a na brod nabijen ljudima, koji se klati na uzburkanom okeanu. To je kao neka antibarka, nakrcana tu\u017enim i usamljenim \u017eenama, \u017eenama sa katastrofalnom kombinacijom gena, \u017eenama osu\u0111enim na izumiranje. Antibarka nikoga ne spasava i nikuda ne vodi. Ona samo isplovljava ka sredi\u0161tu okeana, gde \u0107e u nama, njenim putnicama, mo\u017eda krepati svi ti prokleti virusi melanholije, \u0161to nam napadaju du\u0161e, mozgove i srca.<\/p>\n Mora da tu negde postoji neka rupa, kroz koju voda prodire na palubu i ovu na\u0161u barku potapa.<\/p>\n Eva kora\u010da hodnikom u spava\u0107ici sa sli\u010dicama paradajza i o\u010dito je zaboravila da sam Aga, jer mi ka\u017ee:<\/p>\n \u2013 O, dobar dan, eto nama nove dame! Ko ste vi, nova damo?<\/p>\n Podne je, dan je sun\u010dan, a u hodniku je upaljeno svetlo, svaka lampa. Eva mi ih pokazuje.<\/p>\n \u2013 Gore usred bela dana \u2013 jesu li si\u0161li s uma?<\/p>\n Danas na zasedanju zajednice bele\u017eimo pluseve i minuse odeljenja. Pluseva je poprili\u010dno, jer svako ra\u010duna da \u0107e u\u0107ariti ne\u0161to ulizuju\u0107i se. Me\u0111u ponekim minusom, na prvo mesto izbija nepostojanje samice za najte\u017ee slu\u010dajeve<\/em>.<\/p>\n Pacijenti, dakle, imaju potrebu za me\u0111usobnim ograni\u010davanjem slobode. O\u010dito toliko jedni u druge nemamo poverenja, a toliko smo uvereni u sebe da svako misli kako se to ne odnosi na njega. A mo\u017eda je u pitanju instinkt? Kao \u0161to \u017eivotinje teraju iz stada smrtno bolesne jedinke, i mi \u017eelimo da se re\u0161imo onih \u0161to umiru i pate od najte\u017eih oboljenja.<\/p>\n Crna ima \u0161izofreniju i izgleda kao zanosna grofica, opaka i zla. No\u0107u ne spava. Uvek pije kafu od istog soca. \u201ePodmla\u0111uje\u201c, ka\u017ee, iako znam da to radi zato \u0161to je niko ne pose\u0107uje, a samim tim ne donosi ni kafu. Ima \u010detrdesetak godina, zgodna je, visoka, lepa, ali joj je lice unaka\u017eeno. Te\u0161ko je uspostaviti s njom kontakt, pa ipak, uspevam ponekad s njom da popri\u010dam. Obi\u010dno po\u010dinje tako \u0161to je zateknem u sali za pu\u0161a\u010de kako pla\u010de, te\u0161im je, a ona odgovara:<\/p>\n \u2013 \u010covek mora sam sebi da pomogne. Nema nikoga, samo si ti tu za sebe, kao vatra si, sija\u0161 u mraku za sebe.<\/p>\n Lice joj je tada spokojno, i \u010dini se kao da ju je bolest napustila nakratko i odmara se na okolnom granju. Gledam Crnu i sti\u010dem utisak da bi u tom trenutku mogla zauvek da pobegne od svoje bolesti. Ima \u010dak i patike za tr\u010danje na sebi. Mo\u017eda je bolest ne\u0107e juriti mnogo dugo ni daleko. Mo\u017eda bi dovoljno bilo uma\u0107i joj makar dole, u ba\u0161tu, ili pod krevet, ili u dnevni boravak. A mo\u017eda ta njena bolest ne bi ni tra\u017eila vlasnicu, nego bi se rasplinula i nestala. Samo \u0161to ni Crna, ni ja, niti iko drugi ovde ima snage da igde be\u017ei. Zato i jesmo tu gde nam daju lekove triput dnevno. I oni nam usporavaju misli o begu, a kamoli ja sama.<\/p>\n \u0160trajk je. Bolni\u010darke i medicinske sestre pouzimale su nam \u010dar\u0161ave i sada na svakoj zgradi visi isprejana prnja s natpisom \u0160trajk. Vrlo mi se to svi\u0111a i \u2013 kao i ve\u0107ina pacijentkinja \u2013 navijam za njih, ali ih i ogovaram, da nam zaklju\u010davaju vecee na pola dana, jer nema ko da pazi da se neko ne obesi o tu\u0161. I da nas ne pu\u0161taju u ba\u0161tu. A u ba\u0161ti je kesten o koji mo\u017ee\u0161 da se obesi\u0161, vetrokaz o koji mo\u017ee\u0161 da se obesi\u0161, staklo iz staklenika kojim mo\u017ee\u0161 da prere\u017ee\u0161 vene i ograda za preskakanje.<\/p>\n Do\u0161la je televizija, pa smo se sve, kojima je dopu\u0161ten izlazak, sjatile ispred sale za prijem. Ali, \u010dim su po\u010deli da nas snimaju, razbe\u017eale smo se, jer se ve\u0107ina pravi pred ostatkom sveta da nismo tu gde jesmo.<\/p>\n Jebote \u0161to je dosadno.<\/p>\n
\n<\/u>Da li ima\u0161 depresiju? Zaokru\u017ei odgovor.
\nDA \/ NE<\/p>\n